Dočekao me je novi komšija koji mrzi strance. Lijepo je pitao ko sam i odakle sam, a nakon što sam se identifikovala, svako jutro u pet, dok još nisam mogla spavati zbog vremenske razlike, stao mi je jebavati izbjegličku majku. Prvo jutro sam mu preko ograde u oblaku vodene pare i na 35 stepeni objašnjavala da nisam izbjeglica, na što je on rekao da se vratim u paklenu rupu odakle sam i došla. Sljedeće sedmice sam mu objašnjavala da ću se i vratiti, ali da mi ne striže bogenvilije i jasmin s moje strane, taj sam jasmin ja sadila, na što je on rekao da grozno pjevam na idiotskom jeziku i da će zvati policiju da me uhapsi zbog pjevanja. Poslije toga sam se prebacila na Uz Maršala Tita junačkoga sina nas neće ni pakao smest’ i to u ponoć, kad on u svojoj sobi na spratu gleda pornove. Dodam i pokoje: Jaa Udo, gib mir mehr! Ponekad urliknem da je moja bašta ljepša od njegove, što uopšte nije tačno, ali ga jako naljuti. Do sad je Sivog sokola i komandanta Savu odslušao više nego moja učiteljica. Nisam ni stigla da analiziram „evo ti da me imaš zašta mrziti“ osobinu koja mi se obija o glavu, kad sam primjetila da me gejevi lijevo više ne zovu na kafu, a ovaj desno mi dramatično okreće leđa kad se sretnemo kod kanti za smeće. Samo mi se još njegova gluhonijema žena nasmiješi u prolazu.
